БАЈКА ЗА БАДЊЕ ВЕЧЕ и ЈЕЛКА - Чика Јове Змаја

БАЈКА ЗА БАДЊЕ ВЕЧЕ

Да је когод пре толико и толико година на само Бадње вече зашао нашим селом од куће до куће, па свуда завирио кро прозоре да види како је тада по нашим домовима, тај би се зацело зауставио крај малених, као око светлих прозорчића оне ниске беле кућице, што је на рогљу, баш пред црквом. Зауставио би се не само што у тој кућици почиње и завршава наша бајка, него што би имао шта и видети у њој.

Дигните се на прсте - би који сте мали, сагните се мало - ви који сте порасли као врбица, па да сви заједно погледамо кога то има у тој хваљеној кућици. 

Ах, истина је, има се ту шта видети! Где ти само око стане све је чисто као нагора из цркве, чак споља осећам да мора ирисати на тамјан и измирну... Све што треба Бадњаку и Божићу, спремљено на столу. Ено красно искићеног божићног колача и крај њега клијало жито са кандилцетом, од кога се по зиду лелујају велике дебеле сенке, па мислиш да си у густој јеловој шуми. 

И јела су Бадњакова на столу, али још стоје нетакнута. Ту је пребранац пасуљ са попине њиве, ту кисела чорба од штуке, коју отац већма воли, ту и резанци с орасима, за којима основац Ика већма гине него за каквим орманом пуним књига. И све тако лепо стои да чак и нама споља поцури вода на уста, али... још се нико од укућана ничега не дотиче. 

Чељад је по соби. Мати села крај топле пећи, спустила главу на уморну руку, па замишљено гледа како се на простирци пред њом ковитлају два мачета. На шареном ниском ковчегу за рубље, што стоји између прозора, седе дечак и девојчица, играју се пиљака, а час-по прекидају игру и крцкају орахе. На кревецу између пећке и великог кревета еди најстарија сеја са најмлађим брацом, па му нешто тихо приповеда... А све петоро као да нешто веже и спаја - нека заједничка тишина с тугом. 

Зашто ли сви они седе тако касно крај богае бадњачке трпезе и не гледајући у њу? Чему ли су се сви они то предали, кад нит роморе нит говоре?

- "Није им још отац дошао... још нису ни Рождество појали!" - зажагорише мали вертепаши, од срца их жалећи, па одоше даље низ сокак. 

... "Нек дође отац кући!" - у тај мах задрхташе и зазвекеташе прозорчићи на њиховој собици - и Златан већ више није знао шта се догађа. 

Кусов залаја весело, коњи зарзаше, а не потраја дуго, па се споља зачу и неки разговор. 

"Да није отац?!" - помисли Златан, а уто се отворише врата и на њима се појави - главом његов драги бабајко, за њим мати и Каћа. 

- Христс се роди дечице! - рече отац крупним, озеблим гласом. 

- Ваистину се роди! - одговори му мати, а сеја Каћа заграби пуну шаку жита испод божићног колача, па посу оца и упита: 

- Шта нам носиш? 

- Срећу и здравље, мир и весеље! - одговори отац, а притом му је толико мило било да је једва изустио те речи. Затим узе љубити сву децу редом. Мати је од тешке среће само брисала сузе опрегачом. после и она изљуби сву децу. 

Убрзо зазвонише и четвора звона са црквеног звоника и сва се кућа стаде спремати на божићно јутрење које, е, тако весели дочекаше. 

Чика Јова Змај

ЈЕЛКА

Сутон се увелико спустио кад пођосмо сви заједно ујаку - да му честитамо Бадње вече и унесемо сламу. На кућном прагу затекли смо сека-Љубицу, мора да је баш нас изгледала. На себи је имал врло лепу плаву хаљину и буњевачку прегачу, а косу је спустила у два курјука, са уплетеним шлавим тракама. Изгледала је веома озбиљна, али ми смо одмах приметили да се она само чини тако, јер јој се усне малчице развукоше на осмех кад је свечано поздрависмо: 

- Сека-Љубице, честитамо вам Бадње вече, у здрављу и у миру, на многаја љета! 

- И ја вама честитам, - отпоздрави она. 

На прагу нас дочекују уја и ујна и питају: 

- Шта носите?
- Здравље, срећу и мир! 

... Запевасмо: Рождество твоје, Христе Боже наш! 

Унели смо и распростли сламу у обе предње одаје, само у "чистој" не. Знали смо зашто: тамо није слободно улазити док нас не позовутамо је јелка, а под јелком... 

Пошто смо унели сламу, уја је бацао орахе у сва четири собна угла, говорећи: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!" - а што је у кошарици ораха остало, то је просуо пред нас и ми смо их разграбили. "Ајте самном"! Пођосмо. Срца нам бију пуна очекивања. Врата се на "чистој" соби отворише и - каква дивота! Насред одаје сија се јелка, по гранчицама јој горуцка безброј воштаних свећица, па трепере као јато  звезда, уз њих украси изрецкани о шарене хартије, па дугуљасте "салонске бомбоне" са папирним кићанкама на оба краја, котарчице обмотане златом, шта све не... апод јелком - поклони за нас! 

Ни беле да прозборимо од дивљења. 

Сека-Љубица клече пред нас, загрли нас и стаде љубити по образима, очима, косици... и поче нам пружат поклоне. 

Чика Јова Змај