Хајди

Већ знате да волим да читам бајке и приче деци. 

Ако волите да слушате, данас за вас 18 прича о доживљајима мале Хајди.

Заборављене приче

Научила сам да читам пре поласка у школу. Са пет година. Нико ме није терао. Сама сам желела. Одувек су ме привлачиле књиге и свет који се крио у њима. И као млађа, узимала сам књиге и сликовнице, листала и на глас причала неку своју причу. 

Не сећам се да ли ми је неко показао слова, вероватно мама, али сећам се да ме једне вечери, тата који је иначе радио по цео дан, ставио поред себе, узео сликовницу "Златна јабука и девет пауница" и ту ми показао како да слова спајам у речи, а речи у реченице. И тако је почело.

Моја породица никада није била имућна. Обична, радничка породица. Моји родитељи нису завршили "велике школе". Само основну. Али су волели књиге. Волели су да читају. Тата је напамет знао много епских песама и често их је рецитовао. Нисмо имали велику библиотеку. Далеко од тога. Али на Сајам књига смо редовно породично ишли и увек бисмо купили по неколико књига. 

Једна од мојих омиљених, грешком купљених на Сајму, била је "Роб Хуна". Кажем грешком, јер у оној гужви и међу бројним насловима мислили смо да купујемо "Робин Худа", али испало је још боље. :) Па онда омиљени "Чудесни свет Ђорђа Лобачева". Сатима, данима сам могла да је читам и уживам у богатим илустрацијама. 

Латиницу сам такође научила да читам пре поласка у школу. Опет игром случаја. На поклон сам добила књигу "Златни кључић или Буратинови доживљаји" која је била штампана латиницом што је 70-их, 80-их година било знатно ређе. Наравно, није смела, није могла да остане непрочитана или да ми је чита неко други. Буратина сам силно заволела. Много више него Пинокија и нисам схватала како сви знају за Пинокија, а ретки за Буратина. И тада није био толико популаран и познат. 

Да ли треба да вам описујем колико сам се обрадовала када сам у књижари видела ново издање Буратина у едицији "Заборављене приче". Овога пута само под називом "Златни кључић" и у скраћеној, препричаној верзији, али прелепо илустрован и што је још важније, отргнут од заборава и представљен новим генерацијама деце на упознавање са Буратином и његовим догодовштинама.

За вас и вашу дечицу, читам три Заборављене приче :

1. Коњић Грбоњић 

2. Златни кључић

3. Снежна краљица

Изабране приче испод змајевих крила

"Изабране приче испод змајевих крила", је избор прича Бранка Ћопића, књига која је била обавезна лектира у првом разреду основне школе мојој генерацији.

Данас, права лектира се уводи тек у четвртом разреду. Заправо, учитељица је на додели књижица трећацима напоменула да треба преко лета да прочитају три књиге које ће као лектиру обрађивати у четвртом разреду. Како ће то бити видећемо. У питању су "Алиса у земљи чуда", коју смо ми читали у другом разреду, "Мали принц", не сећам се кад смо га читали и да ли је уопште улазио у обавезну лектиру и "Бела грива" коју сам ја први пут прочитала овог лета, заједно са својим дететом. И отплакала на крају.

Но, вратимо се Ћопићевим причама и за оне који их се не сећају, а књигу више немају, послушајте их. Знате већ, клик на линк: Изабране приче испод змајевих крила и уживајте. Ви или ваши малишани.

Нећеш ми вјеровати

Жућа и рачунџија

Паук, бубица и ветрови

Медвед и крушка

Сунчев певач

Цврчак тражи Сунце

Цврчак тражи Сунце

Воденичар и његов мачак

У псећем селу

У књизи су дате још две бајке: "Мјесечев гост" и "Изокренута прича". Прву поменуту причу, из неколико покушаја нисам успела да прочитам тако да иоле будем задовољна. Некако ми се није дало што због мачке која у позадини мјауче и засмејава ме, што због комшије који буши зидове у неврме и деконцентрише ме што због... ма није ни важно. Једноставно није био прави тренутак за ту причу. Додаћу је неком другом приликом.

Мјесечев гост

Мјесечев гост

А "изокренуту причу" вам преносим овде.

ИЗОКРЕНУТА ПРИЧА

(Ова је прича претрпјела земљотре, па је у њој све испретурано. 

Покушајте ви да сваку ријеч вратите на њено мјесто.)

Тек је брдо изишло иза сунца, а кревет скочи из пространог чиче, навуче ноге на опанке, стави главу на капу и отвори кућу на вратима. 

- Гле, ноћас је земља добро поквасила кишу! - зачуђено прогунђа брк сучући чичу, па брзим двориштем пожури низ кораке, истјера шталу из краве и рече:

- Рогата ливадо, иди паси у зеленој крави, а ја ћу ноге под пут, па ћу поћи у дрва да донесем шуме. 

Чича стави раме на сјекиру и намигну бабом на своје око.

- Бако, скувај у јајету четири лонца док се посао врати с чиче. Данас ће ручак слатко појести старца.

Пут распаљли низ чичу дижући својом широком прашином облаке опанака. Од тога се уплашише нека кола, па у трку изврнуше коње, а узда испусти кочијаша и бубну ледином о леђа.

Догађај се уплаши од овога необичног чиче и опружи поље преко ногу јурећи брже него брдо преко зеца. Најзад, кад је бацио себе испред погледа, од зуба му зацвокота страх и глава му се диже на коси: из оближњег вука вирила је крволочна шума!

- Ау, сад је бостан обрао чичу! Обузет лудим страцем, наш ти страх прескочи преко чакшира и подера трн, па брже од поља претрча преко засијане звијезде. 

Пред кућном бабом дочека га вјерни праг. 

- Тако ми светог вука, ено недјеље у шуми! - викну гласина храпавим чичом.

Кућа се препаде, ускочи у бабу и забрави кључ вратима, а сирото дрво попе се на чичу и горе се ухвати граном за руке очекујући двориште да дојури у вука.

БАЈКЕ Десанке Максимовић

Волим да испробавам нове рецепте, да месим слаткише и сланише. Некад немам времена за ишта ново осим за оно што се мора, да се спреми оброк за гладну породицу. 

Али има још нешто што одувек много волим. А то је да читам. У себи и за себе, али и наглас за друге. Наглас годинама нисам читала, све док нисам почела да читам својој деци. Увек пред спавање, али врло често и утоку дана. Ма, прву бајку сам прочитала свом старијем детету још док је било у мом стомаку 😊 По једно поглавље свако вече. Можда је то некоме луцкасто, али то је оно у чему уживам. Сада им читам све ређе, јер умеју и сами. Али још увек, понекад и они воле да чују мој глас пре спавања. Тада се посебно уживим и волим да мењам глас сходно дијалогу и улози. Али, то је само за нас. Наша мала представа. 

На жалост има деце којима родитељи не читају, што због недостатка времена (што је бедан изговор), што због чињенице да ни они сами не воле да читају (а то је тужно)... Зарад те деце, али и свих који и даље воле бајке, представљам вам свој мали допринос. Није професионални, мало сам прехлађена па има и грешака, а било је и мало треме на почетку, али надам се да нећете замерити и бити престроги јер је урађено из чисте љубави. А чим нађем још мало времена следе нове бајке. 

За сада, можете уживати у 9 бајки Десанке Максимовић, које чита моја маленкост. На линку је дато свих 9 одједном или ако више волите појединачно:

• "Кћи вилиног коњица"

• "Бајка о лабуду" 

• "Свет под језером" 

• "Три патуљка" 

• "Три јагоде" 

• "Прича о Раку Кројачу"

• "Орашчићи-палчићи"

• "Патуљак Кукурузовић"

• "Како су пужу украли кућу"

БОЖИЋНА ПЕСМА и песма ХРИСТОС СЕ РОДИ - Чика Јове Змаја

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩۞۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
†(¯`˙·٠•●♥ ♥ МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ♥●•٠·˙’¯)†
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩۞۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

БОЖИЋНА ПЕСМА 

Божић, Божић, мили дане!

-Међ' нама се рађа Бог.

Све су душе обасјане

чистим сјајем зрака тог. 

Сва су срца пуна сјаја

спремајућ' се за тај дан,

као да је блесак раја

положајник у наш стан. 

Звона звоне, тамјан мири

као вечног нада цвет,

а света се црква шири

да обргли цео свет. 

...................

Чика Јова Змај

ХРИСТОС СЕ РОДИ

Христос се роди, дечице моја!

Христос се роди, будући свете,

роди с' у доба гоњена сами' - 

а где се роди? - на простој слами! 

И Христос прво био је дете.

Године сваке, а усред зиме,

засија звезда врх нашег стана,

над сваким селом, над сваким градом,

- срећни са хвалом, патници с надом

- негују спомен овога дана.

Народи c' разни сећају спаса,

језиком својим хвале му поје,

разне су песме, разне су славе - 

а ми у духу Светога Саве

кличемо данас: Рождество твоје!

Христос се роди, дечице моја!

И Христос прво био је дете,

ал' дете ово чекаху муке,

чекаху патње од сваке руке,

- тако се само стиже до мете.

Дивно је вече бадњега сјаја,

које нам данас срце отвара,

од сваког двора, зграде огромне,

од сваке ниске колибе скромне, -

све саме храмове Божије ствара.

А знате л' , само, шта јоште бива

топлотом ових часова лепи'?

У доброј деци савест се буди,

Христов им пример веје кроз груди

- у доброј деци снага се крепи. 

Сете се стазе Божија сина

и завере се ходити њоме,

не бојати се никојих мука,

већ бити чувар и десна рука

ох, роду своме - многопатноме! 

И благо роду где тако бива: 

он неће бити ко сува грана,

већ је у цвату његова снага...

Христос се роди, дечице драга,

соколи сиви будућих дана! 

.............

Чика Јова Змај

БАЈКА ЗА БАДЊЕ ВЕЧЕ и ЈЕЛКА - Чика Јове Змаја

БАЈКА ЗА БАДЊЕ ВЕЧЕ

Да је когод пре толико и толико година на само Бадње вече зашао нашим селом од куће до куће, па свуда завирио кро прозоре да види како је тада по нашим домовима, тај би се зацело зауставио крај малених, као око светлих прозорчића оне ниске беле кућице, што је на рогљу, баш пред црквом. Зауставио би се не само што у тој кућици почиње и завршава наша бајка, него што би имао шта и видети у њој.

Дигните се на прсте - би који сте мали, сагните се мало - ви који сте порасли као врбица, па да сви заједно погледамо кога то има у тој хваљеној кућици. 

Ах, истина је, има се ту шта видети! Где ти само око стане све је чисто као нагора из цркве, чак споља осећам да мора ирисати на тамјан и измирну... Све што треба Бадњаку и Божићу, спремљено на столу. Ено красно искићеног божићног колача и крај њега клијало жито са кандилцетом, од кога се по зиду лелујају велике дебеле сенке, па мислиш да си у густој јеловој шуми. 

И јела су Бадњакова на столу, али још стоје нетакнута. Ту је пребранац пасуљ са попине њиве, ту кисела чорба од штуке, коју отац већма воли, ту и резанци с орасима, за којима основац Ика већма гине него за каквим орманом пуним књига. И све тако лепо стои да чак и нама споља поцури вода на уста, али... још се нико од укућана ничега не дотиче. 

Чељад је по соби. Мати села крај топле пећи, спустила главу на уморну руку, па замишљено гледа како се на простирци пред њом ковитлају два мачета. На шареном ниском ковчегу за рубље, што стоји између прозора, седе дечак и девојчица, играју се пиљака, а час-по прекидају игру и крцкају орахе. На кревецу између пећке и великог кревета еди најстарија сеја са најмлађим брацом, па му нешто тихо приповеда... А све петоро као да нешто веже и спаја - нека заједничка тишина с тугом. 

Зашто ли сви они седе тако касно крај богае бадњачке трпезе и не гледајући у њу? Чему ли су се сви они то предали, кад нит роморе нит говоре?

- "Није им још отац дошао... још нису ни Рождество појали!" - зажагорише мали вертепаши, од срца их жалећи, па одоше даље низ сокак. 

... "Нек дође отац кући!" - у тај мах задрхташе и зазвекеташе прозорчићи на њиховој собици - и Златан већ више није знао шта се догађа. 

Кусов залаја весело, коњи зарзаше, а не потраја дуго, па се споља зачу и неки разговор. 

"Да није отац?!" - помисли Златан, а уто се отворише врата и на њима се појави - главом његов драги бабајко, за њим мати и Каћа. 

- Христс се роди дечице! - рече отац крупним, озеблим гласом. 

- Ваистину се роди! - одговори му мати, а сеја Каћа заграби пуну шаку жита испод божићног колача, па посу оца и упита: 

- Шта нам носиш? 

- Срећу и здравље, мир и весеље! - одговори отац, а притом му је толико мило било да је једва изустио те речи. Затим узе љубити сву децу редом. Мати је од тешке среће само брисала сузе опрегачом. после и она изљуби сву децу. 

Убрзо зазвонише и четвора звона са црквеног звоника и сва се кућа стаде спремати на божићно јутрење које, е, тако весели дочекаше. 

Чика Јова Змај

ЈЕЛКА

Сутон се увелико спустио кад пођосмо сви заједно ујаку - да му честитамо Бадње вече и унесемо сламу. На кућном прагу затекли смо сека-Љубицу, мора да је баш нас изгледала. На себи је имал врло лепу плаву хаљину и буњевачку прегачу, а косу је спустила у два курјука, са уплетеним шлавим тракама. Изгледала је веома озбиљна, али ми смо одмах приметили да се она само чини тако, јер јој се усне малчице развукоше на осмех кад је свечано поздрависмо: 

- Сека-Љубице, честитамо вам Бадње вече, у здрављу и у миру, на многаја љета! 

- И ја вама честитам, - отпоздрави она. 

На прагу нас дочекују уја и ујна и питају: 

- Шта носите?
- Здравље, срећу и мир! 

... Запевасмо: Рождество твоје, Христе Боже наш! 

Унели смо и распростли сламу у обе предње одаје, само у "чистој" не. Знали смо зашто: тамо није слободно улазити док нас не позовутамо је јелка, а под јелком... 

Пошто смо унели сламу, уја је бацао орахе у сва четири собна угла, говорећи: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!" - а што је у кошарици ораха остало, то је просуо пред нас и ми смо их разграбили. "Ајте самном"! Пођосмо. Срца нам бију пуна очекивања. Врата се на "чистој" соби отворише и - каква дивота! Насред одаје сија се јелка, по гранчицама јој горуцка безброј воштаних свећица, па трепере као јато  звезда, уз њих украси изрецкани о шарене хартије, па дугуљасте "салонске бомбоне" са папирним кићанкама на оба краја, котарчице обмотане златом, шта све не... апод јелком - поклони за нас! 

Ни беле да прозборимо од дивљења. 

Сека-Љубица клече пред нас, загрли нас и стаде љубити по образима, очима, косици... и поче нам пружат поклоне. 

Чика Јова Змај