Научила сам да читам пре поласка у школу. Са пет година. Нико ме није терао. Сама сам желела. Одувек су ме привлачиле књиге и свет који се крио у њима. И као млађа, узимала сам књиге и сликовнице, листала и на глас причала неку своју причу.
Не сећам се да ли ми је неко показао слова, вероватно мама, али сећам се да ме једне вечери, тата који је иначе радио по цео дан, ставио поред себе, узео сликовницу "Златна јабука и девет пауница" и ту ми показао како да слова спајам у речи, а речи у реченице. И тако је почело.
Моја породица никада није била имућна. Обична, радничка породица. Моји родитељи нису завршили "велике школе". Само основну. Али су волели књиге. Волели су да читају. Тата је напамет знао много епских песама и често их је рецитовао. Нисмо имали велику библиотеку. Далеко од тога. Али на Сајам књига смо редовно породично ишли и увек бисмо купили по неколико књига.
Једна од мојих омиљених, грешком купљених на Сајму, била је "Роб Хуна". Кажем грешком, јер у оној гужви и међу бројним насловима мислили смо да купујемо "Робин Худа", али испало је још боље. :) Па онда омиљени "Чудесни свет Ђорђа Лобачева". Сатима, данима сам могла да је читам и уживам у богатим илустрацијама.
Латиницу сам такође научила да читам пре поласка у школу. Опет игром случаја. На поклон сам добила књигу "Златни кључић или Буратинови доживљаји" која је била штампана латиницом што је 70-их, 80-их година било знатно ређе. Наравно, није смела, није могла да остане непрочитана или да ми је чита неко други. Буратина сам силно заволела. Много више него Пинокија и нисам схватала како сви знају за Пинокија, а ретки за Буратина. И тада није био толико популаран и познат.
Да ли треба да вам описујем колико сам се обрадовала када сам у књижари видела ново издање Буратина у едицији "Заборављене приче". Овога пута само под називом "Златни кључић" и у скраћеној, препричаној верзији, али прелепо илустрован и што је још важније, отргнут од заборава и представљен новим генерацијама деце на упознавање са Буратином и његовим догодовштинама.
За вас и вашу дечицу, читам три Заборављене приче :
Нема коментара:
Постави коментар